уторак, 23 априла, 2024
vesti online

Na Veligden pozdrav od Petra Jovanovića iz Bujanovca

Na Veligden, pozdravlja vas Petar Jovanović iz Bujanovca. www.petarjovanovic.net

Vranjski Veligden

U fokusu – Nedelja 20.04.2014 – 01:06

U Vranju, uvek je bio Veligden! Veliki dan koji se sa nestrpljenjem čekao nakon dugog posta.

Uskršnji ručak, ilustracija Uskršnji ručak, ilustracija

Na Veliki Petak, počelo bi mastenje jaja. Proverile bi se još  jednom boje koje su se kupovale u

gvožđari nekadašnjeg Bondetovog dućana, ljuspe od crnog luka da ih nije načela buđ i listići od raznih travki koji su služili za ukras.

Tu su bile i porozne perlon čarape u kojima se stavljalo jaje i umakalo u boju. Najbitnije je bilo da su jaja prvog kvaliteta, bela da sijaju, da su od domaćih kokošaka.

Velika Subota se dočekivala sa olakšanjem, jer se samo na jedno mislilo: sutra je Veligden!

Tada se je u Vranju tradicionalno klalo jagnje od koga bi se sutradan gotovila razna jela, po proceduri propisanoj od predaka.

– Ujutru, na Veligden, čim bi ustali majka bi nas postrojavala ispred bunara da se umijemo i obrišemo mekim šarenim peškirom.

Nastalo bi oblačenje za službu u crkvi. Oblačili smo nove kratke panatlone sa tregerima, nove majice sa kragnom, šarene čarape, nove sandale sa kožnim kajišem.

Sestre bele suknjice na karnere, čarape bele soknice, naborane košulje, roze sandalice. Sa sobom bismo poneli po jedno crveno jaje koje smo ostavljali u crkvi. Po završetku službe odlazili smo kod najbližih rođaka, da im „polazimo kuću“ kako se govorilo i čestitamo praznik.

Posedali bismo u dvoriše na novim drvenim stolicama i čekali posluženja – kazivaju svoje uspomene stari Vranjanci.

Počelo bi posluživanje, a deca su se najviše radovala kolačima i parama.

Znali su da dede, babe, ujaci, stričevi, tetke, daće para taman toliko da se počaste na Čist Ponedeljak u poslastičarnici kod Krste bonbondžije.

Po povratku kući izlazili su na ulici jer je počinjalo kljucanje jajima sa uličnom decom.

Mnogi su imali drvena koja su im pravili komšije stolari i farbali ih u crveno.

Manja deca mogla su biti prevarena, ali starija ne,  jer su se drvena jaja mnogo razlikovala od ostalih.

– Kljukalo se na „uzimačku“, onom koje se ne polomi taj uzima ono drugo. Zato se danima tražilo od očeva da im se nabave jaja od guski za koje se smatralo da su najjača.

Mnogi nisu hteli da se kljucaju i sa tim jajima već isključivo kokošjim. I za čudo, najviše bi pokupio jaja neko sa najmanjim jajetom kao drvo tvrdim vrhom.

Bilo su to jaja od kokoški, onih kikireza, koje su hranjene specijalnom hranom – nastavljala se priča.

Veligdenski ručak počinjao je čorbicom od jagnjećih creva i iznutrica. Creva je majka pažiljivo prala, okretala više puta na tršljiku (trsku) ili tanak vrbov prutić.

Potom bi se pristavljala kapama. Kapama je bila gusta čorba sa puno spanaća i jagnjećeg mesa isečenog na krupne kocke, kako se govorilo „da budev kako dečje pesnice“. Uz nju se obavezno jelo ovčje kiselo mleko, koje je moglo nožem da se seče.

Nakon toga dolazio je đuveč sa pirinčem, spanaćem i jagnjećim mesom od vrata i rebara – „da malka pušti soft, da upije oriz, snaga da se ustrese dok se jede i maca“.

U nekim kućama pravio se srmaluk. Uzmu se sve iznutrice i creva od jagnjeta, pa uviju u jagnjeću maramicu i u veliku zemljanu tavu ispeku. Jede se vruće sa ljutim paričicama.

Na kraju, vadila se zamljana tava iz šporeta u kojoj je bio ispečen jagnjeći  but. Uz njega se pilo domaće otočeno „belo“ vino koje se „gazilo“ soda vodom.

Završavalo se kolačima. Stariji su se grabili za tatlije sa oprasima, a deca za mlakom poparen koh ili vanilice koje su se topile u ustima, a pekmez zadržavao oko usana.

Dušan Đorđević
OK RADIO

www.twitter-pregled.info