уторак, 27 фебруара, 2024
vesti online

Nemačka i plaćanje ratne štete

Grčka vlada je saopštila konkretnu sumu koju traži od Nemačke na ime reparacije za štetu pričinjenu u Drugom svetskom ratu. To je bio povod za analizu Noje cirher cajtunga.

SS-Massaker im griechischen Distomo 1944

Grčki ministar finansija Dimitris Mardas je prvi put naveo konkretan broj: Nemačka bi na ime ratnih reparacija trebalo da isplati Grčkoj 278 milijardi evra. Do tog zaključka je došla šestočlana komisija grčke Službe platnog prometa koja je zbog toga ispitala 50.000 dokumenata. Komisija je napravila i listu svega što je uništeno ili zaplenjeno za vreme nemačke okupacije.

To je za švajcarski dnevnik Noje cirher cajtung „Pitanje koje je izgledalo kao da je odavno rešeno“ – tako glasi naslov analize „morala nemačke reparacije“. „Regularni ugovor o ratnim reparacijama posle Drugog svetskog rata – nije sklopljen, ali poražena Nemačka je plaćala reparacije. To što sada Grčka traži reparacije za dešavanja od pre gotovo sedamdeset godina, ima kako istorijske tako i moralne razloge“, piše ovaj list. „Izgledalo je da je tema gotovo zakopana, a sada se zbog zahteva grčke vlade vratila u javnu svest: kako stoje stvari sa legitimitetom zahteva da ujedinjena Nemačka plati reparacije za Drugi svetski rat? Onaj ko danas iznese taj zahtev zemlji-naslednici Trećeg rajha, tvrdi zapravo da šteta koju su počinili nacionalsocijalisti još nije u dovoljnoj meri nadoknađena. Hitlerova Nemačka se na kraju nalazila u ratnom stanju sa 62 države. Sve one su posle nemačke kapitulacije iznele svoje zahteve, ali ti zahtevi nisu ni izdaleka zadovoljeni na isti način.“

U opširnoj analizi se navode najvažniji sporazumi i ugovori koje je Nemačka sklapala posle Drugog svetskog rata: Potsdamski sporazum iz 1945, kojim su se pobednici međusobno dogovorili kako će biti demontirana nemačka industrija. Usledio je Pariski sporazum o reparacijama iz 1946: on je predstavljao dogovor zapadnih pobedničkih sila o tome kako će one među sobom podeliti reparacije. Njime je utvrđeno i da Nemačka ima da plati obeštećenje izbeglicama i žrtvama nacionalsocijalističkih progona – ali u ugovoru nije navedena ukupna suma reparacionih obaveza. Najvažniji u istoriji reparacija je bio Londonski sporazum o dugovima. Pregovore je u ime Nemačke tada vodio bankar Herman Jozef Abs, koga su SAD i Velika Britanija podržale kada je zatražio da se rešavanje tog pitanja odloži – za vreme posle sklapanja mirovnog ugovora.

No, takav ugovor nikada nije sklopljen. Umesto njega, 1990. je potpisan takozvani ugovor „2+4“. On je fundamentalan za nemačko ujedinjenje, ali nije jasno da li na njega treba gledati kao na mirovni ugovor – to pitanje je sada sporno između Grčke i Nemačke. „O tome“, piše Noje cirher cajtung, „pravnici sada mogu da raspravljaju. No, i bez eksplicitnih regulativa, Nemačka je posle rata imala velike isplate i izdatke koji mogu da se ubroje u reparacije. U dokumentaciji koju je 1999. objavilo nemačko Ministarstvo finansija, sveden je bilans od 103,8 milijarde nemačkih maraka koje su dotad potrošene za „nadoknadu“. To ni u kom slučaju nije bila kompletna računica, ali Nemačka je mnogo platila za Hitlerov osvajački rat.

„Tako, na primer, gubici teritorija na istoku nisu reparacije. A o vrednosti demontirane industrije, oduzete imovine u inostranstvu ili zaplenjenim proizvodnim dobrima postoje samo grube procene. […] Materijalna dobra i umetnički predmeti koje su zaplenile pobedničke sile – ne spadaju u reparacije, ali kako njih zavesti?“ – „Sve je to pitanje tumačenja. Ubijanje Jevreja je bilo deo nacionalsocijalističkog rata; ugovor sa Izraelom od 10. septembra 1952. je deo politike nadoknađivanja štete koju je vodila Adenauerova vlada, ali ono što je Nemačka platila nisu bile prave reparacije. To važi i za mnogobrojne nadoknade koje su tekle u inostranstvo i bile namenjene individuama a ne državama. Drugi slučaj: SRN je do 1955. snosila troškove okupacije; DDR – čak tri godine duže“.

Svi ti primeri bi „trebalo da pokažu kako je bilo moguće da Nemačka nikada ne potpiše ugovor o reparacijama a da nemački narod ima osećaj da je ta država u dovoljnoj meri nadoknadila tuđu štetu“, piše švajcarski dnevnik. (dw.de)