уторак, 23 априла, 2024
vesti online

OSIGURAJTE SE OD PLJALKE 0652039029

Velika pljačka Srbije – slučaj Božidara Đelića (4)

Ulaganje nacionalno, dobit privatna

Veličina slova: Decrease font Enlarge font

Izvor: www.novosti.rs

Deceniju i po nakon početka postmiloševićevske tranzicije, Srbija se suočava sa rezultatima kriminalne tajkunske privatizacije, sveopšte pljačke društvenog bogatstva, dezindustrijalizacijom, rastućim javnim dugom, potpunim ekonomskim propadanjem i beznađem najvećeg dela njenog, ekonomski osiromašenog, stanovništva. Istovremeno sa propašću ekonomske baze i većine građana Srbije, došlo je do enormnog bogaćenja malog broja privilegovanih, koji su do bogatstva došli isključivo zahvaljujući svojim političkim vezama i korupciji koja je postala srž samog sistema. Polazeći od nepobitne realnosti koju zvanične državne institucije uglavnom prećutkuju, a mediji i nevladin sektor bezočno njome manipulišu u interesu svojih finansijera, e-novine su pokrenule serijal istraživačkih tekstova “Velika pljačka Srbije” u kojem se bavimo usponom ljudi koji su imali ključne uloge u procesu tranzicije u zemlji, kao i putevima njihovog uzdizanja iz pepela siromaštva devedesetih do bogatstva nezakonito stečenog u vremenima kada je društvo kao celina potpuno devastirano i osiromašeno i kada mu je uskraćena šansa da se, posle užasa devedesetih, ponovo vrati na istorijski put razvoja i povratka u društvo normalnih evropskih nacija

Jedna od najvećih afera koja je režirana pod okriljem kriminalne grupe G 17 plus, a koju su u koordinaciji zajednički realizovali Božidar Đelić i Mlađan Dinkić bio je slučaj formiranja i privatizacije banke “Nacionalna štedionica” koja se našla i na spisku 24 sporne privatizacije čiju je istragu zahtevala Evropska komisija. Koristeći državne resurse i zloupotrebljavajući funkcije guvernera tadašnje Narodne banke Jugoslavije i srpskog ministra finansija, Dinkić i Đelić su omogućili tajkunu Vuku Hamoviću da volšebnim sticanjem većinskog paketa akcija u “Nacionalnoj štedionici” i njenom kasnijom prodajom ostvari dobit od čak 34 miliona evra koliko je iznosila razlika između novca koji je uložio u kupovinu akcija ove banke (oko sedam miliona evra) i iznosa koji je kasnije dobio njenom prodajom grčkoj EFG banci (41 milion evra).

Kako se dokopati državnih miliona: Božidar Đelić, ekspert multimilioner

Izvor: www.blic.rs

Pod maskom neophodnih promena u funkcionisanju finansijskog sistema, odnosno potrebe prebacivanja platnog prometa iz tadašnjeg Zavoda za obračun i plaćanja (bivšeg SDK) u poslovne banke, Mlađan Dinkić i Božidar Đelić su lansirali ideju o formiranju nove banke “Nacionalne štedionice”, koja bi svojim filijalama pokrila teritoriju čitave zemlje uključujući i ona nerazvijena mesta sa manjim brojem stanovnika u kojima poslovne banke, zbog neisplativosti poslovanja, nisu imale interesa da otvaraju svoja predstavništva. I pored lažnih “reformskih opravdanja” za njeno kreiranje koja su plasirali Božidar Đelić i Mlađan Dinkić, “Nacionalna štedionica” je osnovana uz neblagonaklon stav Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda koji su ovaj projekat okarakterisali kao „nepodoban, suvišan i kontraproduktivan inicijativama privatnog sektora“. Jedan od razloga koji je navođen za osnivanje NŠ-a bila je i potreba da se servisira devizna štednja za banke koje su otišle stečaj. Stručnjaci Svetske banke smatrali su da je potrebno raspisati tender za taj posao, a domaći učesnici na sastancima (Labus, Dinkić i Đelić) branili su ideju osnivanja nove institucije tvrdnjom da nijedna postojeća banka nije zainteresovana za taj posao, kao i da će Štedionica biti privatizovana kad državi to bude odgovaralo.

Ta okolnost je kriminalnom dvojcu poslužila kao savršen paravan da se novoosnovanoj banci na besplatno korišćenje dodeli značajan poslovni prostor u vlasništvu Narodne banke Jugoslavije, ali i posao isplate najpre stare devizne štednje (u vrednosti od oko 4,2 milijarde evra), a kasnije i isplate štednih uloga “Jugoskandika” i “Dafiment banke”. Tim odlukama Dinkić i Đelić su svesno usmeravali državne resurse i poslove na jednu privilegovanu banku čime je omogućeno njeno jačanje na netržišnim osnovama.

Paralelno sa dirigovanim jačanjem banke, tekla je operacija njenog netransparentnog prebacivanja iz većinskog državnog vlasništva u privatne ruke čime je jednom privilegovanom tajkunu (ili nekolicini njih) omogućena enormna dobit. Koliko je od 34 miliona evra, koje je Vuk Hamović zvanično zaradio u poslu kupovine i prodaje “Nacionalne štedionice”, iznosila Dinkićeva i Đelićeva provizija zato što su svojim kriminalnim delovanjem omogućili realizaciju čitavog ovog posla, za građane Srbije ostalo je tajna do današnjih dana. Bez odgovora na to pitanje ostali su i njeni nesposobni i korumpirani istražni organi koji čitavu deceniju jedan čist slučaj trgovine uticajem i zloupotrebe javnih ovlašćenja nisu uspeli da pretoče u validnu optužnicu. Usled nesposobnosti i korupcije unutar policije i Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal, paradokslano je to što su, pored Verice Barać i Saveta za borbu protiv korupcije, rasvetljavanju slučaja “Nacionalne štedionice” najviše doprineli njeni glavni akteri – Dinkić i Đelić – međusobno se optužujući i prebacujući odgovornost za ovu aferu.

kako sam odradio Nacionalnu štedionicu: Božidar Đelić, spreman za pisanje memoara

kako sam odradio Nacionalnu štedionicu: Božidar Đelić, spreman za pisanje memoara

Izvor: kurir.rs

U Izveštaju o “Nacionalnoj štedionici” koji je Savet za borbu protiv korupcije objavio u decembru 2004. godine, ukazuje se da je Ugovor o osnivanju “Nacionalne štedionice” – banke a.d. potpisan 25. decembra 2001. od strane predstavnika 13 firmi pretežno u državnom vlasništvu. Osnivačka skupština održana je sutradan – 26. decembra – kada je doneta odluka o izdavanju prve emisije akcija u vrednosti od 364 miliona dinara (pet miliona dolara). Najveći akcionar postala je Jugoslovenska banka za međunarodnu ekonomsku saradnju (JUBMES) sa 38,46 odsto akcija, tri osnivača su stekla po 9,62 odsto deonica (Beopetrol, Ju-garant banka i Toza Marković a.d.), tri osnivača po 4,81 procenata (Apatinska pivara, C-market i DDOR Novi Sad), dva po 3,85 (Kopaonik osiguranje i Sintelon), tri po 2,88 (Štedno-kreditna zadruga samostalnih privrednika, Energoprojekt holding i Energoprojekt niskogradnja), dok je ostatak akcija (1,92 odsto) pripao Eurosalonu. Tako je, zahvaljujući svom udelu u vlasništvu Jubmes banke, YU Garant banke, Beopetrola i DDOR Novi Sad, u trenutku osnivanja država posredno raspolagala sa 62,50 odsto kapitala banke, da bi posle nekoliko dokapitalizacija i neobjašnjivih transakcija na sekundarnom tržištu njen udeo najpre pao na 37, a zatim na svega 10 odsto akcija koje su ostale u njenom neposrednom vlasništvu.

Sam akt osnivanja ključni akteri u ovoj aferi različito su interpretirali. Dok je Đelić tvrdio da je banka osnovana odlukom Savezne Vlade, Mlađan Dinkić je u svojoj izjavi policiji rekao da je osnivanju prethodio usmeni dogovor Božidara Đelića, premijera Zorana Đinđića i njega. Iako je Dinkić u čitavu ovu priču pokupao da uvuče i Zorana Đinđića, bliski saradnici pokojnog premijera tvrde da je u pitanju bio dogovor Đelića i Dinkića koji su Đinđiću predstavili kao projekat od nacionalnog značaja skrivajući pri tome svoje stvarne namere i mahinacije koje su unapred bili isplanirali. Neznajući šta se zaista krije iza njihovih predloga, Đinđić je podržao osnivanje banke zbog čega je, pored Mlađana Dinkića tadašnjeg guvernera Narodne banke Jugoslavije i Miroljuba Labusa potpredsednika Savezne Vlade, i sam prisustvovao svečanom otvaranju banke 14. februara 2002.

Već na početku rada Nacionalne štedionice postalo je jasno da je u pitanju projekat pod okriljem G 17 plus čiji su vodeći ljudi u to vreme bili Labus, Dinkić i Đelić. Prvi predsednik Upravnog odbora banke bio je Nikola Živanović (bivši savetnik guvernera NBJ i Dinkićev viceguverner, jedan od prvih ljudi u Labusovom izbornom štabu). Nakon odlaska Živanovića, za predsednika UO-a izabran je Goran Petković, iz Instituta G17 plus. U Upravnom odboru banke bio je i Saša Vitošević, a potom i njegova supruga.

Criminal brain: Mlađan Dinkić, u ekspertskom zanosu

Photo: Stock

U bliskoj vezi sa G 17 plus i Mlađanom Dinkićem bio je i Bojan Stanivuković, prvi direktor banke. “Nacionalna štedionica je osnovana sa ciljem da se prikupe slobodna novčana sredstva od građana, preduzetnika, malih i srednjih preduzeća”, pošteno je kazao Stanivuković prilikom otvaranja banke, samo što tada niko nije pažljivo slušao, a još manje shvatio stvarno značenje njegove izjave.

Odmah po osnivanju “Nacionalne štedionice”, banci je netransparentno, bez tendera, na besplatno korišćenje dodeljen poslovni prostor u vlasništvu Narodne banke Jugoslavije. Đelić je odgovornost za dodelu prostora bez tendera i dozvole Republičke direkcije za imovinu prebacivao na Dinkića koji je tu odluku neposredno i doneo, dok se Dinkić u policiji pravdao tvrdnjama da su u to vreme postojale pravne nejasnoće oko vlasništva nad tom imovinom (na relaciji Republika-Savezna država), ističući da ga ni savezne niti republičke službe zadužene za zaštitu zakonitosti nikada nisu upozorile da je u tom procesu bilo kršenja važećih propisa. Umesto tendera, Dinkić je, pozivajući se na odluku radne grupe (koju je on lično formirao) uputio javni poziv bankama, koji se sveo na cirkularni pisani poziv da učestvuju u procesu preuzimanja dela prostora i zaposlenih ZOP-a. Prema Dinkićevim tvrdnjama, iznetim tokom saslušanja u policiji, na osnovu ovog poziva Narodna banka je tokom 2002. zaključila tipske sporazume sa 13 banaka u Srbiji o korišćenju delova poslovnog prostora sa pratećom opremom u 92 objekta bivšeg ZOP-a. Zanimljivo je pri tome da je od tih 92 objekta, čak 60 dodeljeno “Nacionalnoj štedionici”. Veliki, za sada nepoznati deo, dobila je i Delta banka Miroslava Miškovića, dok je desetak preostalih banaka dobilo tek jedan do dva prostora bivšeg Zavoda. Prema Ugovoru o poslovnoj saradnji Narodna banka Jugoslavije i “Nacionalna štedionica” sklopile su 28. oktobra 2002. sporazum, prema kome je NŠ stekla pravo besplatnog korišćenja u naredne tri godine 60 ekspozitura sa 271 šalterom i 7.200 kvadratnih metara poslovnog prostora sa nameštajem i opremom.

Sporazum su sklopili guverner Narodne banke i generalni direktor Nacionalne štedionice, suprotno članu 5. Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, koji reguliše raspolaganje nepokretnostima u državnoj svojini, a prema kome se prenos korišćenja nepokretnosti ne može vršiti na korisnike koji nisu u režimu državnog vlasništva, niti se može vršiti podzakup nepokretnosti u državnoj svojini. U trenutku sklapanja Sporazuma “Nacionalna štedionica” je već bila u većinskom privatnom vlasništvu.

Odluku o korišćenju, odnosno o zakupu nepokretnosti u državnoj svojini, prema članu 8. Zakona mora doneti Vlada. Istim članom predviđeno je da se korišćenje ili zakup može ostvariti tek po pribavljanju saglasnosti Republičke direkcije za imovinu Republike Srbije. Saglasnost od Direkcije, međutim, nikada nije zatražena.

U Izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije nedvosmisleno je utvrđeno da je Narodna banka pod upravom Mlađana Dinkića besplatno dodelila na korišćenje opremu i poslovni prostor privrednom subjektu u većinskom privatnom vlasništvu, bez javnog konkursa i u suprotnosti sa važećim propisima. Takođe je utvrđeno da je mimo svojih nadležnosti NBJ raspolagala državnom imovinom, pa su ugovori koje su zaključili guverner i direktor ZOP-a potpisani od strane neovlašćenog lica i stoga ništavi. Bez obzira na autonomiju Narodne banke i određeni stepen autonomnosti u raspolaganju imovinom, ta institucija je dužna da imovinu koristi isključivo za sopstveno poslovanje.

Na vreme otkrila prevaru: Verica Barać, prva predsednica Saveta za borbu protiv korupcije

Photo: Stock

To, međutim, nije bila i jedina privilegija koju je novoosnovana banka dobila u svom radu. Prema Izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije, istog dana kada je održana osnivačka skupština banke, 25. decembra 2001, Narodna banka Jugoslavije izdala je NŠ dozvolu za rad.

Otvaranjem stečajeva velikih banaka (Privredne banke iz Novog Sada, Slavija banke i Valjevske banke 10. oktobra 2001. i Beogradske banke, Beobanke, Jugobanke i Investbanke 03. januara 2002) bila je onemogućena isplata “stare devizne štednje” koja je kod njih bila deponovana. Guverner NBJ Mlađan Dinić uputio je 16. januara 2002. dopis Agenciji za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka, u kome je tražio da “preduzme pravne radnje kako bi nadležni sudovi po hitnom postupku doneli odgovarajuće akte kojim bi ovlastili Nacionalnu štedionicu-banku da izvršava uručivanje obveznica i obavlja druge poslove izvršavanja obaveza navedenih banaka koji proizilaze iz Zakona”. Prihvatajući predlog Agencije (na čelu Saveta Agencije bio je Miroljub Labus), nadležna sudska veća donela su rešenja kojim su ovlastila Štedionicu da obavlja navedene poslove. Time je bez tendera “Nacionalnoj štedionici” pripao posao servisiranja oko 84 odsto stare devizne štednje (od ukupno 4,5 milijarde evra). Iako je Dinkić tvrdio da je prebacivanje isplate stare devizne štednje na “Nacionalnu štedionicu” zapravo predstavljalo uštedu za budžet pošto ta banka državi nije naplaćivala nikakve provizije, u praksi je ta banka na poslu isplate devizne štednje zarađivala veliki novac i to na račun starih deviznih štediša. Bez obzira na zvanična objašnjenja Mlađana Dinkića nesporno je utvrđeno da je NBJ bez konkursa dodelila tek osnovanoj banci isplatu velikog dela stare devizne štednje i time dovela u neravnopravan položaj ostale banke u zemlji.

Ekonomski eksperti i brokeri tvrde da je trgovina obveznicama devizne štednje, na način na koji je poslovala NŠ, donosila ogroman profit za tu instituciju. A sve to na štetu malih štediša koji su obično svoje obveznice unovčavale odmah, na šalterima NŠ-a, zato što im je tako bilo jednostavnije ili pak zato što čak nisu ni bili obavešteni o mogućnostima da to učine po znatno povoljnijim uslovima u nekoj od brokerskih kuća. Dokaz za ove tvrdnje bio je i neobičan raspon cena obveznica koje su se mogle naći u bilo kom od izveštaja koji su se redovno objavljivali u štampi. Da je taj posao itekako bio profitabilan, a ne altruističan kako to Dinkić tvrdi, dokazuje i interesovanje domaćih tajkuna za vlasništvo u “Nacionalnoj štedionici”.

Zdravica za uspešno izvedene pljačke: Boris Tadić i Božidar Đelić

Izvor: Stock

Nekoliko meseci nakon otpočinjanja isplate stare devizne štednje, na predlog minsitra finansija Božidara Đelića, 13. septembra 2002. Vlada Srbije donosi Zaključak kojim se “Nacionalnoj štedionici” dodeljuje i isplata zamrznute devizne štednje građana deponovane u “Dafiment banci” i “Jugoskandiku”.

Pored toga, prema Izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije, odlukom guvernera o prenosu računa na poslovne banke, od 25. decembra 2001, otvoreni su su depoziti po viđenju Narodne banke kod 18 poslovnih banaka. Nacionalnoj štedionici su 09. januara 2002. ustupljena sredstva NBJ-Sedište, NBJ-Zavod za izradu novčanica i kovanog novca, ZOP-Centrala Beograd, ZOP-Glavna filijala za teritoriju RS, NBJ-Glavna republička filijala, dok su sredstva NBJ-Filijale Kargujevac Štedionici preneta od 01. januara 2003. Sredstva su ustupljena beskamatno i krajem godine iznosila su preko 797 miliona dinara, što je predstavljalo 60 odsto dinarskih depozita banke. Tako je NBJ gašenjem ZOP-a prenela veliki deo svojih sredstava u privatnu banku, bez konkursa i bez naplate kamate, iako je u isto vreme postojala mogućnost da se platni promet obavlja preko Poštanske štedionice koja je u državnom vlasništvu.

Nepuna dva meseca od osnivanja (20. februara 2002.), Banka je dobila tzv. “Veliko ovlašćenje” za obavljanje poslova platnog prometa i kreditnih poslova sa inostranstvom.

Savet za borbu protiv korupcije je ukazao i da ime nove banke u sebi sadrži pridev “nacionalna” koji se može upotrebiti za onaj oblik organizovanja u kome je država većinski vlasnik (npr. Nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita u kojoj je država stopostotni vlasnik kapitala). Međutim, država nije bila osnivač banke i akcijski kapital je stekla tek u sekundarnoj prodaji. Pored toga, reč “nacionalna”, budući da implicira državno vlasništvo, upućuje na sigurnost poslovanja odnosno štednje kod takve banke. Stoga je upitno kako je Narodna banka mogla da izda rešenje kojim se dozvoljava rad banke pod tim imenom. Pored imena i privilegija dodeljenih banci i prisustvo visokih državnih funkcionera prilikom otvaranja banke, kao i kasnija dodela državnih poslova banci, dodatno su učvrstili pogrešan utisak javnosti, čime je “Nacionalna štedionica” stekla privilegovan položaj na tržištu, što je posledično moralo rezultirati i sticanjem protivpravne dobiti. Jedino što je još bilo preostalo jeste da se ta dobit pretoči u privatne džepove što je i učinjeno tokom transformacije vlasničke strukture u samoj banci o čemu će se glasno progovoriti tek tokom predizborne kampanje za parlamentarne izbore krajem 2003. godine.

Nakon što je Izmenama i dopunama Zakona o bankama i ostalim finansijskim organizacijama (donetim na inicijativu tadašnjeg guvernera Mlađana Dinkića), određeno da su banke dužne da najkasnije do 31. decembra 2003. dostignu cenzus od deset miliona evra, skupština NŠ je 20. maja 2002. donela odluku o drugoj emisiji akcija u vrednosti od 180 miliona dinara (2,5 miliona dolara). Najveći kupci, sa preko 80 odsto tada emitovanih akcija bila su beogradska preduzeća Skvadra, Pima, Principal eksport-import i Dajners klub. U pitanju su bila povezana preduzeća, na šta je ukazivalo i više činjenica konstatovanih u izveštaju Uprave za sprečavanje pranja novca. Povezana lica su kupovinu akcija obavila preko deviznog računa “Nacionalne štedionice” u Evroaksis banci iz Moskve. Na kraju te emisije država je raspolagala sa 41,31 odsto kapitala NŠ-a.

Poslovni partner: Vojin Lazarević, bivši suvlasnik Nacionalne štedionice

Photo: Dragan Kujundžić

U Izveštaju Saveta se konstatuje da su osnivači pomenutih povezanih preduzeća bila domaća fizička i strana pravna lica. Karakterističan je slučaj preduzeća Pima d.o.o, koje je registrovano kod Okružnog privrednog suda u Beogradu pod br.Fi. 14621/95 od 03.04.1995, sa osnivačima Jelenom Lazarević i Zoranom Stankovićem iz Beograda, koji su imali po pet odsto vlasništva, dok je 90 procenata posedovala kopmanija “Pluto International LTD” registrovana na ostrvu Sveti Vinsent i Grenadini, a čiji su vlasnici bili Vladan, Olivera i Vojin Lazarević poznat kao poslovni partner Vuka Hamovića.

Nakon što, iz nerazjašnjenih, ali naslućujućih razloga, nije prihvaćen predlog da se proceni vrednost imovine ZOP-a, koja je data na korišćenje NŠ-u i tretira kao osnivački ulog države, Republika Srbija je postala neposredni akcionar NŠ-a tako što je iz budžeta izdvojila 73,5 miliona dinara za otkup akcija Jubmes banke, i tako 14. novembra 2002. postala vlasnik 13,83 odsto akcionarskog kapitala banke. Vlasništvo JUBMES palo je na 9,88 procenata, a četiri povezana preduzeća (Skvadra, Pima, Principal i Dajners) su bila u posedu 37 odsto vlasništva banke.

U istoj godini (2002) barem jedan kupac akcija, koji je kupovao i na primarnom i na sekundarnom tržištu, dobijao je kredite od same banke, ali je ostalo nepoznato da li su ti krediti korišćeni za kupovinu akcija što bi predstavljalo ozbiljno kršenje tadašnjeg Zakona o bankama i drugim finansijskim organizacijama, koji je u članu 19a propisivao da je takav pravni posao ništavan. Tako se, na primer, iz izveštaja kontrole poslovanja u 2002. koju je sprovela Narodna banka, vidi da je preduzeće Dajners klub uzimalo velike iznose kratkoročnih kredita u toj godini, iako se radilo o problematičnom komitentu (mali sopstveni kapital, niska likvidnost i obrt). I pored toga što je Sektor za upravljanje rizicima ocenio da komitent nije operativno i finansijski stabilan, da ima lošu likvidnost i neadekvatnu kreditnu sposobnost, Štedionica je potraživanje od navedenog komitenta klasifikovala u kategoriju A. Ovom prilikom nesporno je utvrđeno da NBJ pod rukovodstvom Mlađana Dinkića nije postupila po upozorenju bankarske kontrole o nelikvidnosti bančinog komitenta Dajners kluba, koji je u isto vreme sticao akcije banke.

Skupština Banke je 27. februara 2003. jednoglasno donela odluku (uz prisustvo predstavnika Republike) o izdavanju treće emisije akcija u iznosu od 300 miliona dinara (4,7 miliona evra). Do dana zaključenja emisije, akcije su kupila samo dva preduzeća: Mali kolektiv iz Beograda i Elim iz Beča – koji je akcije platio preko Evroaksis banke iz Moskve. Uplatom akcija treće emisije učešće Republike Srbije palo je na 10,05 odsto (indirektno na 25,23 odsto), JUBMES na 7,18 procenata, dok su četiri povezana preduzeća posedovala 26,88 odsto akcionarskog kapitala Banke. Kupci akcija treće emisije (Mali kolektiv i Elim) postali su pojedinačno najveći akcionari Banke sa po 13,67 odsto vlasništva. Osnivači Malog kolektiva bili su Milan Škorić sa devet procenata osnivačkog kapitala i preduzeće “Anglo European Marketing” sa Britanskih Devičanskih Ostrva, koje je posedovalo 91 odsto osnivačkog kapitala. Vlasnik i direktor preduzeća “Anglo European Marketing” bio je Vuk Hamović iz Beograda. Mlađan Dinkić i Narodna banka su ovom prilikom svesno propustili da utvrde da povezana lica stiču kontrolni paketa akcija “Nacionalne štedionice”. Uprkos osnovanim sumnjama o postojanju povezanosti nekih od novih akcionara NŠ-a, zahvaljujući čemu je njihov ulog prelazio zakonski cenzus od 15 odsto, emisiju je kao uspešnu odobrila Komisija za hartije od vrednosti da bi ona nakon te odluke bila upisana i u sudski registar.

Bankarstvo na srpski način: Vuk Hamović, trgovac bankama

Izvor: kurir.rs

Paralelno sa namernim Dinkićevim propustima dogodili su se i propusti na drugoj strani za koje je odgovoran bio Božidar Đelić. Za donošenje odluke o vlasništvu i udelima Srbije u bankama ovlašćena je bila jedino Vlada, odnosno njeno Ministarstvo finansija zbog čega je direktna odgovornost za gubitak većinskog državnog vlasništva u “Nacionalnoj štedionici” isključivo bila na Đeliću. Do ovakvog ishoda dovelo je to što je, zahvaljujući Đelićevoj opstrukciji, Vlada Srbije propustila da učestvuje u dokapitalizaciji Nacionalne štedionice i iskoristi pravo preče kupovine – o čemu je nesumnjivo bila obaveštena s obzirom na to da je u UO Nacionalne štedionice imala dva predstavnika. To su bili bliski Đelićevi saradnici i ljudi pod nejgovom kontrolom – Budimir Lončar i Madžid Dušan Pajić. Iako je iz zapisnika bilo jasno da je na sednici Skupštine NŠ-a od 27. februara 2003. odluka o izdavanju treće emisije donesena uz aktivno učešće opunomoćenog predstavnika Vlade Republike Srbije, Đelić je svoje saradnike branio tvrdnjama da predstavnici Vlade u UO Štedionice nisu znali za detalje transakcije!

U novembru 2003, kada je operacija otmice “Nacionalne štedionice” već bila okončana, Božidar Đelić, tadašnji ministar finansija, izjavio je za Glas javnosti: “Država je apsolutno većinski vlasnik ove štedionice i ja sam poludeo kada sam video da neko hoće da stavi šapu na nju a da uz to, ovo proglasi i kao svršen čin, a nama ostavi deset odsto kapitala.” Ubrzo zatim usledila je predizborna kampanja u kojoj je slučaj „Nacionalne štedionice“ postao jedna od ključnih političkih tema. Pod pritiskom optužbi u predizbornoj kampanji, sredinom decembra 2003, Đelićevo Ministarstvo finansija sačinilo je Izveštaj o poslovanju NŠ, kojim je ustanovljeno da su većinski vlasnici te institucije, koji imaju ukupno 54,22 odsto kapitala, šest firmi koje kontrolišu „of šor“ kompanije. Prema toj analizi, postojale su osnovane sumnje da dotičnih šest firmi nemaju bonitet da bi bile akcionari NŠ-a, da se radi o međusobno povezanim licima, kao i da dokapitalizacija nije dovela do realnog povećanja potencijala Nacionalne štedionice.

U februaru 2004. tadašnja Vlada u ostavci optužila je menadžment banke (koja je već bila u većinskom vlasništvu Vuka Hamovića) da želi da otera predstavnike države iz UO, čime bi se ta institucija stavila pod potpuni uticaj of-šor firmi i njenih predstavnika u Srbiji.

Saučesnik: Miroljub Labus, bivši lider G 17 plus

Photo: e-novine

Veoma važnu ulogu kako u poslovanju “Nacionalne štedionice” tako i operaciji njene konverzije u privatno vlasništvo igrala je u Evroaksis banka iz Moskve. Pažljivim praćenjem tokova novca i poslovne povezanosti može se utvrditi postojanje čudnog finansijskog čvora između NBJ, NŠ, Evroaksis banke iz Moskve i učesnika u dokapitalizaciji NŠ. Veliki broj akcija banke kupljen je upravo preko deviznih računa u Evroaksis banci. U tom smislu posebno interesantan bio je promet koji je obavljen 13. septembra 2002. Tada su, samo u jednom danu, četiri povezana preduzeća primila od preduzeća “Koprom” iz Beča, na devizni račun kod Evroaksis banke, 1,2 miliona dolara i 1.2 miliona evra. Odmah zatim dobijena devizna sredstva ta preduzeća su prodala “Nacionalnoj štedionici” koja je dinarsku protivvrednost uplatila Atlas i Sosiete Ženeral banci. Ove dve banke su vratile isti iznos ”Nacionalnoj štedionici” na ime dokapitalizacije u korist pomenutih preduzeća. Konačno, Štedionica je uplaćeni iznos prenela na svoj račun u Evroaksis banci. Ovom složenom operacijom u kojoj novac nije ni učestvovao, već samo papiri, povezana preduzeća su stekla 88,16 odsto druge emisije akcija i time došli do učešća od 37 posto u kapitalu “Nacionalne štedionice”. Nalogodavac inicijalne uplate – preduzeće “Koprom” – takođe ima svoj devizni račun u Evroaksis banci, a sredstva su uplaćena kao avans za izvoz kukuruza, do čega nikada nije došlo! Isto tako, jedan od dva najveća pojedinačna akcionara Banke, “Elim” iz Beča, uplatio je svoje akcije preko Evroaksis banke. Naravno, Mlađan Dinkić i Narodna banka su ovom prilikom propustili da registruju ovaj fiktivni prevarni posao.

Evroaksis banka je osnovana devedesetih godina sa ciljem da se izbegnu sankcije Ujedinjenih nacija prema tadašnjoj SRJ. Osnivači su bile velike državne banke. Prema svedočenju Veroljuba Dugalića, generalnog sekretara Udruženja banaka, na skupštinskom Anketnom odboru 2004. godine, Evroaksis banka je 2003. godine imala godišnji promet preko četiri milijarde dolara sa srpskim bankama. Na istom Anketnom odboru Vojin Lazarević je saopštio da je njegovo učešće zajedno sa učešćem Vuka Hamovića u akcionarskom kapitalu te banke oko 28 odsto.

Ova banka je devedesetih godina dobijala devizna sredstva od Narodne banke Jugoslavije i koristila ih za kreditiranje uvoza i izvoza. Ovakvo postupanje koje je suprotno svim pravilima rada centralne banke, moglo je donekle biti opravdano u vreme sankcija UN protiv Jugoslavije. Savezna vlada je postavljala ograničenje guverneru da ne može plasirati više od pet odsto deviznih rezervi u mešovite banke. Oktobra 2000. depozit Narodne banke u Evroaksis banci bio je 4,6 miliona američkih dolara.

Umesto povlačenja svih depozita Narodne banke iz Evroaksis banke i njihovog plasiranja u neku od prvoklasnih banaka, Mlađan Dinkić kao guverner koga su postavile demokratske vlasti posle pada režima Slobodana Miloševića, već je 13. decembra 2000. oročio na tri meseca još 10 miliona dolara, po minimalnoj kamatnoj stopi (LIBOR), radi “poboljšanja likvidnosti banke”. Ovo je verovatno bio jedinstven slučaj u istoriji bankarstva kada je centralna banka jedne države uložila devize, koje je putem zakona prikupila od poslovnih banaka u zemlji, u jednu inostranu privatnu banku sa ciljem da joj poboljša likvidnost. U narednim mesecima depozit je stalno rastao, guverner je svojom odlukom relaksirao prethodno ograničenje sa pet, pa na sedam odsto deviznih rezervi, te su se od marta 2003. depozitni plasmani održavali do nivoa od 60 miliona USD.

Račun na sto: Božidar Đelić, zauzet obračunskim kalkulacijama

Izvor: kurir.rs

Još čudnije je to što je Evroaksis banka sredstva Narodne banke vraćala u zemlju kreditirajući domaće poslovne banke, čime je obesmišljen sistem obaveznih deviznih rezervi. Naime, ako je procena bila da poslovne banke nemaju dovoljno deviznih sredstava, nije trebalo propisivati visoke iznose obaveznih rezervi. Štaviše, poslovne banke su dobijene devizne kredite konvertovale u dinare, čime se povećavala količina novca u opticaju. Cela operacija je rađena u dogovoru Evroaksis banke sa Narodnom bankom i Mlađanom Dinkićem, budući da je ugovarana ne samo kamatna stopa na depozit Narodne banke, već i kamata na kredite poslovnim bankama, ali i kamata koju treba da plate krajnji korisnici kredita.

Da apsurd bude veći, poslovne banke su se zaduživale kod Evroaksis banke koristeći kao garanciju za vraćanje kredita (zalogu) svoje devizne rezerve u Narodnoj banci, što još jednom potvrđuje saučesništvo centralne banke. O štetnosti i nezakonitosti takve politike guvernera su blagovremeno upozorili i saradnici iz Sektora za poslove sa inostranstvom.

Pored svega toga, država je preko ove banke kreditirala i uvoz električne energije, što je dokumentovano na skupštinskom Anketnom odboru. Vremenom je sve veći udeo u trgovini strujom preuzimalo londonsko preduzeće Energy Financing Team (EFT). Tako je ova firma, koja je u isto vreme i komitent Evroaksis banke, u 2002. dobila 34 odsto sredstava za uvoz struje, a u 2003. čitava 82 procenta. Značajan deo tih para isplaćen je na račun EFT u Evroaksis banci čiji je vlasnik Vuk Hamović.

U slučaju Evroaksis banke nesporno je utvrđeno da je NBJ plasirala sredstva obavezne devizne rezerve u inostranu banku sumnjivog boniteta, u vlasništvu domaćih pravnih i fizičkih lica; da je toj inostranoj banci dozvolila da vraća u zemlju deponovana sredstva u vidu deviznih kredita poslovnim bankama, koji su zatim konvertovani u dinarske kredite pod uslovima koje je određivala inostrana banka; kao i da je protivno propisima o bankarskom poslovanju garantovala kredite inostrane banke date domaćim poslovnim bankama, putem deviznih rezervi deponovanih u istoj toj inostranoj banci!

Sad je vidiš, sad je ne vidiš: Božidar Đelić, objašnjava fenomen „Nacionalne štedionice“

Photomontage: Zlica

Prema opšte usvojenoj definiciji deviznih rezervi koja se nalazi u Priručniku Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) jasno je da se obavezne devizne rezerve koje je država plasirala u Evroaksis banku ne bi mogle smatrati deviznim rezervama zemlje (potrebna je efektivna kontrola, likvidnost, ulaganje u banke čiji su vlasnici nerezidenti itd). Prema kriterijumima MMF, posle plasmana u Evroaksis banku devizne rezerve NBJ su nenamenski korišćene. Ono što čitavoj priči daje dodatnu težinu jeste to što su određene ofšor firme potom iskoristile pristup tom državnom novcu za kupovinu akcija “Nacionalne štedionice” na kojima su kasnije napravile veliki profit.

Većinski vlasnik “Nacionalne štedionice” je 2005. godine postala EFG Evrobank grupa kojoj su privatni vlasnici prodali svojih 62,3 odsto akcija za 41 milona evra. Među vlasnicima štedionice koji su EFG grupi prodali svoj udeo bila su i preduzeća Vojina Lazarevića i Vuka Hamovića, koja su bila najveći pojedinačni vlasnici akcija.

Pored državnih resursa kojima su bili poduprti poslovanje i imovina ove banke, njenoj vrednosti je doprinela i okolnost da je, nakon što je nekolicini stranih banaka odobrena licenca za otvaranje franšiza u Srbiji, Mlađan Dinkić doneo odluku o ukidanju mogućnosti za dobijanje licenci i za green field bankarstvo. Tako je EFG Evrobank grupa zapravo najviše platila za dobijanje licence koja je išla zajedno sa “Nacionalnom štedionicom”, a koja je bila svojevrsni Dinkićev poklon privatnim vlasnicima ove banke kojima su on i Đelić ranije omogućili otmicu ove državne banke.

Na preporuku Mlađana Dinkića, država je tada odbila da proda svoje akcije, iako je bila ponuđena cena čak pet puta veća od knjigovodstvene vrednosti, a Dinkić je objasnio da državi nije neophodan taj novac, jer ima suficit u budžetu! Predstavnici Vlade Srbije i Evrobanke EFG potpisali su 2006. godine ugovor o kupoprodaji preostalog državnog paketa akcija u “Nacionalnoj štedionici”.

Zanimljivo je da se u ulozi savetnika na strani kupca, EFG Eurobank, u postupku preuzimanja Nacionalne štedionice – banke Beograd, našla sa Đelićem blisko povezana konsultantska kuća Citadel koja se ranije, 2002. godine, u dva navrata pojavljivala kao savetnik “Nacionalne štedionice” u postupku privatnog plasmana. Na zvaničnom sajtu Citadela navodi se da je vrednost kupovine Nacionalne štedionice od strane EFG Eurobank iznosila čak 85 miliona evra! Ukoliko se pođe od oborive pretpostavke (na sajtu stoji da je u pitanju 2005. godina kada je prodat samo većinski paket) da se taj iznos odnosi na ukupnu vrednost “Nacionalne štedionice” onda proizilazi da su Hamović i Lazarević svoj udeo prodali za čak 53 miliona evra što njihovu zaradu (prvobitno procenjenu na 34 miliona evra) uvećava za dodatnih 12 miliona!

Kako smo ih opljačkali: Miroslav Mišković i Božidar Đelić, evociraju uspomene

Photo: Tanjug

Po oceni Verice Barać, predsednice Saveta za borbu protiv korupcije, osnivanje “Nacionalne štedionice” od početka je bio “prevarni posao” jer je osnovana privatna banka kojoj je država Srbija dala sve uslove za rad, a privatni vlasnici su iskoristili sve ove pogodnosti i prilikom prodaje grčkoj banci sve to naplatili kao svoj kapital, pa čak „prodali“ i pravo isplate stare devizne štednje.

Simptomatično je da su se Dinkić i Đelić, sve dok je bar jedan od njih dvojice bio u vlasti, u Srbiji osećali zaštićenim od bilo kakve mogućnosti istrage u slučaju “Nacionalne štedionice” i brojnih drugih afera čiji su glavni akteri bili. Tek kada je tokom leta 2013. godine postalo jasno da Dinkić neće ostati deo rekonstruisane Vlade Srbije, Božidar Đelić je naprasno podneo ostavku na sve funkcije unutar Demoratske stranke i pobegao iz zemlje. Posle izvesnog vremena, početkom januara 2014. godine objavljena je vest da je Đelić imenovan za izvršnog direktora francuske investicione banke “Lazard”. Pola godine kasnije uspešno je realizovana i operacija spasavanja Mlađana Dinkića koga je pod svoje okrilje uzela ruska “Sberbanka” u čijoj je evropskoj centrali u Beču bivši lider G 17 plus dobio poziciju savetnika za teritoirju bivše SFRJ.

Uprkos izostanku rekacije nadležnih državnih organa, pre svega Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal, potpuno je jasno da je, zahvaljujući delovanju Božidara Đelića, Mlađana Dinkića i sa njima povezanih lica, dobar deo političkih aktivnosti postmiloševićevskih demokratskih vlasti, bio usmeren kako na pljačku društvenog bogatstva građana Srbije tako i na zaštitu i prikrivanje profiterskih, kriminalnih i korupcionaških aktivnosti unutar samog sistema. Nakon fijaska istrage 24 sporne privatizacije u Srbiji čini se da su se Đelić i Dinkić, ali i svi oni političari i tajkuni koji su učestvovali u velikoj pljački Srbije, nekažnjeno izvukli za svoja nedela.

Kraj mandata na mestu ministra finansija nije, međutim, bio i kraj štetočinskog delovanja Božidara Đelića. Pljačkaški pohod lažnog eksperta najpre će se nastaviti kroz njegov lični angažman u sumnjivom preuzimanju domaće “Meridijan banke” od strane “Kredi agrikol grupe”, da bi se po povratku na vlast 2007. godine Đelić upustio u nove kriminalne avanture, ali i čvršće veze sa tajkunom Miroslavom Miškovićem.

*U nekoliko narednih tekstova iz serijala “Velika pljačka Srbije”, e-novine će nastaviti da se bave aferama koje se vezuju za ime Božidara Đelića.