уторак, 28 маја, 2024
vesti online

Рогозин и ракете С-300

Политичари су фасцинантни организми. Њихов посао не бих могао да радим ни под осудом принудног рада или опште глади, једноставно презирем их. Ево због чега.

Пише: Ђоко Кесић

djoko kesic pisma

Пажљиво сам јуче посматрао смерно, скоро дечачко лице Дмитрија Рогозина, потпредседника Владе Русије, на прес конференцији у Влади Србије. Ни један мишић на лицу није му се померио, широк осмех и слатке речи, док је премијеру Вучићу даривао пригодан поклон- макету руског ракетног система С-300 уз речи “ да сте 1999. имали ракетни систем С300 не бих гледао данас рушевине зграде Генералштаба Војске Србије”.

Господин Рогозин има високу позицију у Влади Димитрија Медведева. Задужен је за руску војну индустрију, односно производњу и продају наоружања и војне опреме. Није спорно да овај део руске привреде управо доживљава звездане тренутке, али спорно је лицемерно сећање Дмитрија Рогозина. Или то високи гост из Русије рачуна на српску кратку памет. Ако је тако не греши.
О чему се ради? Рогозин је дуго већ у самом врху руске владајуће структуре и њему је свакако позната “Одисеја” српског окапања око руског ракетног система С-300. Наиме, већ у другој половини 1997. руководству Савезне Републике Југославије, а пре свих председнику Србије Србије Слободану Милошевићу било је јасно да ће НАТО највероватније бомбардовати Србију. Уосталом, то су Милошевићу отворено говорили Клинтонови емисари из Вашингтона, притискајући га да пристане на издвајање Косова из Србије. Због тога у првој недељи децембра 1997. висока делегација СРЈ, коју предводи председник Владе Радоје Контић, одлази у Москву где се састаје са руским премијером Виктором Черномирдином.

На састанку у Кремљу, премијер Контић износи сву сложеност ситуације у којој се налази СРЈ и тражи да нам Русија по регуларној цени прода моћни ракетни систем С-300, тада право чудо технике од које је стрепела комплетна Атлантска алијанса. Контић саопштава да је то једини начин да се спречи већ планирано НАТО бомбардовање СРЈ, односно Србије.

Премијер Черномирдин је веома хладно примио тај захтев, рекао је да ће то размотрити Влада и председник Борис Јељцин. Истини за вољу Черномирдин је пристао да припадници наших ракетних јединица, два дивизиона, дођу у Русију на обуку руковања системом С- 300, која иначе траје између три и шест месеци. Тај позив на обуку наших ракеташа охрабрио је Контића и Милошевића, почели су да скупљају паре, јер систем С- 300 није јефтин. Правили су рачуницу колико које јавно предузеће може да издвоји новца, па је на једном састанку Милан Родић, тадашњи директор “Србија шума” изјавио:”Ако нико други неће, Србија шуме ће купити систем С-300 и водићемо га под ставком против-градне одбране.”

Из Москве, међутим, дуго није стизао никакав одговор. Тек у децембру 1998. На позив Павла Булатовића тадашњег министра одбране у Контићевој Влади, у Београд стиже начелник Генералштаба руских оружаних снага маршал Игор Сергејев. Он саопштава да председник Јељцин има озиљну дилему како ће реаговати Запад уколико Срби добију систем С-300. Маршал Сергејев, да ли из дипломатског фазона или из неких других разлога, каже да одлука председника Јељцина није коначна.

Из тих разлога премијер Радоје Контић 22. фебруара 1999. хитно путује у Москву на састанак с председником Руске Федерације Борисом Јељцином. Председник Јељцин саопштава да “Русија не може да нам прода ракетни систем С-300 јер би то, по руским обавештајним сазнањима изазвало трећи светски рат”.

С тим у вези тих дана паралелно се догодило неколико ствари. Најпре део југословенске обавештајне службе је био мишљења да је Борис Јељцин у праву. Већина официра руске армије је била за то да СРЈ добије моћни ракетни систем, а два дана пре Контићеве посете Москви у руској престоници незванично је боравила Карла дел Понте, тада државни тужилац Швајцарске.

Огорчени из руске војне обавештајне агенције, пошто су обавештени о припремама НАТО агресије на СРЈ, тајном депешом колегама у Београд шаљу информацију да је Карла дел Понте запретила Јељцину да ће обелоданити баснословне доларске суме која Јељцинова ћерка Татјана Дјаченко има у швајцарским банкама.

Бомбардовање Србије почело је 24. марта 1999. На крају се испоставило да је Русија уствари тестирала ратну моћ НАТО алијансе. Послала је у Јадранско море извиђачки ратни брод који је прикупљао податке о ратним дејствима у Србији. Јељцин је у Србију слао хумантарну помоћ у одећи, шаторским крилима, чизмама,…

Припадници руске и српске армије у време бомбардовања, причали су да свака бомба бачена на Србију има потпис Бориса Јељцина.

Вратимо се јучерашњој прес конференцији у Влади Србије. Дмитриј Рогозин свакако до танчина зна шта се све догађало са разговорима између СРЈ и Русије око куповине ракетног система С 300 уочи бомбардовања Србије. Зна то свакако и премијер Вучић, који је у то време био министар информисања у Влади Србије. Рогозин, озареног дечачког лица, смешкао се поклањајући Вучићу лепо дизајнирану макету ракетног система С-300. Вућић се такође смешкао, додуше мало кисело, из пристојности.

Остају две дилеме: Да ли су Руси, са закашњењем од петнаест година, решили да нам продају ракетни систем С 300, који је застарео, јер су после њега произвели неколико унапређених и много моћнијих. И реторичко питање – да ли би Владимир Путин на Јељциновом месту урадио другачије? Увек ваља имати на уму да је геополитика курвин посао.

Али, обе дилеме су сувишне, одоцнеле и горке. Србија је бестијално бомбардована, уништене су фабрике, инфраструктура, понижени смо, обележени, отели су нам део територије. До данас се није опоравила.

Могао је добри Бог да казни Јељцина да живи још сто година. Било би право. (Pravda)