четвртак, 11 априла, 2024
vesti online

Siriji treba Dejtonski sporazum

AUTOR: KRISTOFER HIL

Konflikti i krize njihovim učesnicima i savremenicima mogu izgledati kao jedinstveni slučajevi. Ali takve epizode često se odigravaju prema očiglednim obrascima – mada pošto prođu, događaji koji te kalupe čine često izblede iz kolektivnog sećanja. Takav je slučaj i sa građanskim ratom u Siriji.

Ove godine biće obeležena 20. godišnjica od potpisivanja Dejtonskog sporazuma, kojim je okončan rat u Bosni. Bio je to brutalni rat za teritoriju u kojem su češća meta bili civili nego vojnici, što je bilo ruganje međunarodnom humanitarnom pravu. Bio je to rat koji je podelio međunarodnu zajednicu, naročito zapadne saveznike, koji su se uhvatili u koštac sa prvom krizom posle Hladnog rata. Danas jedva da se sećamo bosanskog rata. Kada to i činimo, analitičari obično navode korišćenje vazdušne sile NATO-a, kao da je to jedini faktor koji je pomogao njegovom okončanju.   Ali, rat u Bosni je bio važan istorijski gledano. On je zbližio Evropu i SAD i ostavio po strani pitanje spremnosti Amerike da vodi i sarađuje sa drugima. U stvari, veći deo onoga što se dogodilo u Bosni i kasnije uključujući i napore da se realizuje koncept univerzalne pravde uticalo je na savremeni svet.
Oni koji se sećaju rata u Bosni mogu naći mnogo njegovih karakteristika u Siriji. Poput Bosne nekada, Sirija izgleda beznadežno podeljena među ratnim frakcijama, a nasilje izgleda nezaustavljivo. Međunarodna zajednica nije u stanju da postigne nijednu jedinstvenu akciju, još manje sporazum.
Naravno, postoje isto tako važne razlike. Ali one su, takođe, poučne kada je reč o Siriji. U nekoliko navrata, tokom rata u Bosni ispostavilo se da međunarodna zajednica ne bi trebalo da se dogovara sa određenim partnerima. Ali, za razliku od toga, u Siriji ni u jednom trenutku nije se pojavila dilema da li ili ne međunarodna zajednica treba da se dogovara sa određenim igračima. U jednom trenutku bivši američki predsednik Džimi Karter je otišao na Pale kod bosanskih Srba, gde se sastao sa njihovim liderom Radovanom Karadžićem, koji danas sedi u ćeliji haškog zatvora.
Bosanski ratni pandan sirijskom predsedniku Asadu bio je jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević. Iako su se neke zapadne diplomate protivile dogovoru sa njim, ogromna većina shvatala je da je on bio ključna figura u kontrolisanju Srba i donošenju mira. Kada su američki ambasador Ričard Holbruk i njegov tim (među njima i ja) doputovali u Beograd na sastanak sa Miloševićem u avgustu 1995. (mesec pre nego što je sporazum o mirovnom planu i prekidu vatre postignut), postojala je sumnja u to putovanje, ali najozbiljniji glasovi razumeli su potrebu susreta sa njim.
Slična odluka danas o sastanku sa Asadom jednostavno ne bi bila tolerisana. Možemo samo da zamislimo podsmehe koje bi izazvala odluka predsednika Baraka Obame da pošalje izaslanika u Damask. Ono što je učinilo takav pristup prema Miloševićevu mogućim nije to što su devedesete bile blaža era. Umesto toga, ključ je bilo postojanje mirovnog akcionog plana poznatog kao Plan Kontakt grupe, koji je doveo do krajnjeg rešenja za Bosnu. Plan Kontakt grupe se nikome nije dopadao, ali niko nije smislio bolje rešenje od federalizacije Bosne, u okviru njenih postojećih granica koje bi obezbedilo garancije za manjine.  Plan je na kraju sproveden u Dejtonskom sporazumu.
Sirijski sukob poziva na slične međunarodne napore i pažnju. „Nivelisanje ratišta“ obezbeđivanjem naoružanja umerenima, u najboljem slučaju, recept je za nastavak nasilja čak i sa više civilnih žrtava i izbeglica. Potreban je politički plan za Siriju, onaj koji predviđa decentralizovane političke strukture unutar postojećih međunarodnih granica, koji može kao takav biti problematičan.  Demokratija podrazumeva ne samo vladavinu većine, već i prava manjina. Sirija može biti vođena eventualnom sunitskom vladom, čime bi bila zamenjena politička dominacija Asadove sekte Alavita. Ali, Sirijom ne može vladati samo jedna politička partija ili sektaška grupa. Zemlji je potreban režim zasnovan na podeli vlasti i vladajuće strukture koje bi ga kao takvog štitile.
Takav koncept teško da mogu proizvesti borci, to je i razlog zbog čega je međunarodni plan toliko važan. Kontakt grupa u bosanskom stilu bila bi orijentisana na sve igrače – i iz međunarodne zajednice i iz zaraćenih sirijskih frakcija – čime bi pružila jednostavan lakmus test za identifikaciju „umerenih“. Prosto bi se moglo postaviti pitanje ko podržava takav plan, a ko ne.
*Autor je dekan škole Korbel za međunarodne studije na Univerzitetu Denver. Bivši je pomoćnik za Aziju državnog sekretara SAD. (Danas)