среда, 29 маја, 2024
vesti online

Šta je sve previdela Mirjana Marković

Izgleda da je stvarno teško biti objektivan kad je sopstvena ličnost u pitanju. To pokazuju i memoari Mirjane Marković, nekadašnje prve dame Srbije i bivše SR Jugoslavije, objavljeni pod ambicioznim naslovom „Bilo je to ovako“.

U svom opsežnom dvotomnom svedočenju autorka primećuje da primarna odgovornost za građanske ratove u SFRJ pripada tzv. međunarodnoj zajednici, što potvrđuju i mnogi kredibilni izvori objavljeni u nizu zapadnih zemalja. Sa nizom dokaza verifikovano je i zapažanje kako su mnogi srpski političari i intelektualci borbu protiv srpskog nacionalizma već odavno pretvorili u (profitabilnu) sistematsku negaciju legitimnih srpskih nacionalnih interesa.

 

Jedan od osnovnih problema svedočenja Mirjane Marković (MM) je što se, kad je reč o kakvoj-takvoj objektivnosti, gotovo sve svelo na ove dve opservacije.

Čim je dublje zagazila na domaći teren, da opisuje ne samo povode, već još više mehanizme populističke, sve ostrašćenije politike svog muža Slobodana Miloševića, subjektivizam je autorku uzeo pod svoje. I zbog toga je napravila toliko činjeničnih previda i nedoumica da je svom svedočenju sama uskratila mogućnost da postane makar prividno objektivan sekundarni istorijski izvor.

Priroda i prostorna ograničenost ovog (novinskog) teksta ne dozvoljava da se nabraja ni većina, a kamoli sve greške i nejasnoće u dvotomnim memoarima nekad najmoćnije žene Srbije i SR Jugoslavije, pa će ovde biti pomenuto samo nekoliko primera.

Činjenični previdi:

* Jugoslovenski namesnik knez Pavle Karađorđević nije uoči Hitlerovog napada na Jugoslaviju pobegao iz zemlje, kako piše MM, već su ga jugoslovenske vlasti uhapsile i proterale u Grčku.

* Nije „rat (Prvi svetski) oslobodio od austrougarske okupacije Sloveniju, Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu“, već je to učinila vojska Kraljevine Srbije.

* Zahtevi za „većom odgovornošću Saveza komunista Hrvatske u odnosu na Savez komunista Jugoslavije“ i „za većom autonomijom Hrvatske u odnosu na jugoslovensku državnu zajednicu“ sedamdesetih godina prošlog veka nisu „imali podršku Centralnog komiteta SK Hrvatske“, kako kaže autorka, već su inspirisani i formulisani u Centralnom komitetu SK Hrvatske. Pre svega, od Ante (Mike) Tripala, člana najužeg rukovodstva SKJ i Savke Dabčević Kučar, predsednice CK SK Hrvatske, o čemu su već odavno objavljeni verodostojni istorijski izvori, koji svedoče da ih je u tome podržavao i Josip Broz Tito sve dok se radikalizacija tih zahteva nije počela njemu obijati o glavu.

* Netačna je tvrdnja MM da „SKJ nikada nije imao, a nije želeo da ima komandnu, arbitražnu ulogu u ekonomskom, političkom i kulturnom životu, ali je želeo da ima avangardnu“. Čim se KPJ premetnula u SKJ, Titova partija se spotakla o tu dilemu. I umesto za avangardnu, za koju se opredelila 1952, paralelno je rehabilitovala i komandnu. I zbog toga početkom 1954. anatemisala i na robiju oterala Milovana Đilasa, jednog od najgorljivijih zastupnika avangardne uloge partije. Arbitražnu iliti komandnu ulogu SKJ Tito je osnažio i maja 1962, u jednom od najvažnijih govora u svojoj karijeri, kada se desetinama hiljada ljudi na splitskoj rivi žalio što su jugoslovenski komunisti „nekako ispustili (iz ruku) svoju rukovodeću ulogu“. I najavio povratak SKJ ideologiji staljinističke KPJ: „Komunisti moraju biti odgovorni za sve“, istakao je on, a to je značilo samo jedno: da se komunisti moraju opet pitati za sve i o svemu odlučivati. „Neki će, možda i izvana, reći da smo opet počeli sa stezanjem, da su komunisti ponovo sve uzeli u svoje ruke“, precizirao je tada Tito i dodao: „Neka pričaju šta hoće, mi znamo šta je nama potrebno.“ Komandnoj ulozi SKJ, Tito je dao krila i leta 1966, posle smene vodećeg srpskog političara, potpredsednika Jugoslavije, Aleksandra Rankovića, kada je delegaciji svojih boraca rekao: „Ja sada pratim šta se vani piše o odlukama našeg Centralnog komiteta. Spominje se liberalizacija i pobjeda nad dogmatizmom. To nije tačno. Mi nećemo biti liberalni.“

U jesen 1972, uoči obračuna sa srpskim liberalima, Tito se definitivno priklonio dogmatizmu. I na najogoljeniji način otkrio šta je bila njegova osnovna zamerka vođi srpskih liberala, predsedniku CK SK Srbije Marku Nikeziću i njegovim istomišljenicima. U programskom intervjuu zagrebačkom „Vjesniku“ rekao da su posle Šestog kongresa KPJ, koji je 1952. označio početak destaljinizacije i demokratizacije Jugoslavije, i Jugoslavija i njegov vladajuća partija išli pogrešnim putem i zbog toga „Partija izgubila mnogo na prestižu“. A izgubila je zbog toga što je tada „nastala neka euforija demokratizacije svega i svačega“, „što smo sa demokratijom išli u preveliku širinu“. Njegova odluka je bila neopoziva: „Vraćamo se nazad, tamo gdje smo griješili, gdje smo pustili da se ode predaleko.“ , itd na sajtu DANASA.