Isti ambijent bio je i u vreme prethodnog autokrate srpskog Slobodana Miloševića, pa nije ni čudo, osim što je učenik prevazišao učitelja ako se proizvodnja zla, mržnje, lopovluka može tretirati kao nekakvo gradivo koje učitelj prenosi učeniku.

Otuda biti opozicionar u Srbiji ne spada kao u odistinski demokratskim zemljama u političku i javnu aktivnost koja služi društvu i koju kao takvu društvo i prepoznaje.

Naime, opoziciji „na ovim našim prostorima“ onemogućeno je normalno učešće u političkom životu, a režim koristi i one medije i institucije koje plaćaju svi građani, onemogućavajući ih, ignorišući, blateći i pretvarajući povremeno u žive mete, izdajnike srBstva i strane plaćenike.

E sad, tome pristvujemo svaki dan, radikalski je to bezobrazluk, doduše nižeg intenziteta no u nekim diktaturama o kojima samoproglašeni vlasnik svega na „ovim našim prostorima“ sanja. Da li samo on?

Pored toga, a to je očigledno i deo nekakve opšte mentalne karakteristike, ne prođe dan a da se na nekom od nezavisnih medija neko ne zapljune po opoziciji a vrlo često i na insistiranje neke od voditeljki(a) tih informativno zabavnih programa koje pratim.

Od stare (po mom sudu uvaljene mantre) „SVI SU ISTI“ do sada već novouspostavljene kako je opozicija bezidejna i kako nije iskoristila ovo ili ono i tako dalje i tako bliže.

U redu, slažem se da svako od nas ima svoju idealnu opoziciju, ali nisu li to ljudi isti kao i mi koji se sa ovim stanjem u društvu ne slažemo, ljudi sa svojim vrlinama i manama koji u Srbiji, ne u Švajcarskoj, dragi moj čitaoče, već u radikalskoj Srbiji baveći se opozicionim delovanjem štošta rizikuju i dovode u opasnost sebe a članove svoje porodice izlažu raznim neugodnostima.

I tvrd vam stojim da je tu i „Neočekivana sila koja se pojavljuje i rešava stvar“, da bi zamerke pljuštale sa svih strana a može biti i većeg obima no sad.

Setimo se samo koliko su novinari, nezavisni intelektualci, analitičari i sl. tražili dlaku u jajetu pokojnom, streljanom premjeru Zoranu Đinđiću. Da ne govorim o negativnim kampanjama koje su vođene od nekih novinara koji dobiše i ulice i nagrade po njihovim imenima.

No, pre nego što nastavim, evo kratkog citata iz knjige Eriha Froma, „Bekstvo od slobode“. Radi se u pokušaju razumevanja nacističkog i fašističkog ludila: „Isprva su se mnogi tešili da je pobeda tog autoritarnog sistema prouzrokovana ludilom nekolicine i da će ih to ludilo vremenom dovesti do propasti. Drugi su se obmanjivali verovanjem da italijanski narod, ili Nemci, nisu dovoljno dugo vaspitavani u duhu demokratije i da stoga čovek može samozadovoljno da čeka dok oni ne dostignu političku zrelost zapadnih demokratija.

Druga opšta obmana, možda najopasnija, bila je mišljenje da su ljudi kao što je Hitler stekli moć nad ogromnim aparatom jedino lukavstvom i podvaljivanjem, da on i njegovi sateliti vladaju pukom silom, a da je čitavo stanovništvo samo bezvoljni predmet izdaje i terora…. a u stvari milioni u Nemačkoj žudeli su da se odreknu slobode isto kao što su nekada njihovi očevi želeli da se bore za nju, da su umesto želje za slobodom tražili način kako da je izbegnu…“

Poznato vam je ovo stanje, zar ne. Već trideset i više godina. Šta u stvari hoću da kažem? Da bi ovu tešku izvesnost neslobode napustili i da se pobede ovaj i ovi što već trideset godina jašu na nesreći i bedi sopstvenog naroda, potrebno je da za početak shvatimo sa kolikim problemom imamo posla, a potom da se u borbu za promenu uključe sve relevantne snage ovog društva.

To je neophodno, a minimalno je da zapljuvavanje po opoziciji prestane. Ako nećeš pomoći, bar ne odmaži „prijatelju(i)“, samovažnost koju si(ste) sebi dodelio(li) tek ne donosi rezultat.

Razne su forme bekstva od slobode, zar ne. Opozicija ne može bez nas, zar ne?

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.