Možda je još važnije da sam se i u samom krugu dvojke, ali i na teritoriji celog Beograda, vrlo rado družio sa ljudima iz raznih krajeva bivše Jugoslavije, koji su u Beograd dolazili tražeći svoje mesto pod suncem.

I ne samo da mi ti ljudi nisu smetali, nisam čak imao ništa protiv pravljenja “crnogorskih”, “bosanskih” i ostalih klanova, preko kojih su ljudi sa tog geografskog područja, dolazili do boljih poslova preko omladinske i studentske zadruge, ali i drugih pogodnosti, koje su im omogućavali u Beogradu dobro pozicionirani zemljaci.

Rizikujem da i zamere drugari iz osnovne, kao i ostali znani i neznani rođeni Beograđani, ali, često mi je bilo draže da se družim sa ljudima koji su u Beograd došli nego sa nekim mojim razmaženim drugarima, koji su umeli da se snađu samo u toplini svoje sobe, u kojoj su sa visokim stepenom snobizma igrali igrice na komodoru 64, dobijenom od roditelja kao nagradu za vrlo dobar uspeh u trećem razredu drvno-prerađivačke.

Često sam im na otrovne strelice upućene došljacima u Beograd, odgovarao da im niko nije kriv, te da svako ima prava da se bori za prosperitet u svom životu.

Onda su došle devedesete, tužne i nesrećne, reče veliki Đole. Razlike su se zaoštrile, obostrana ljubomora i blagi prezir prerasli su u nepremostive razlike, pa čak i u mržnju.

Iz kruga dvojke, stizale su tih devedesetih pomalo neoprezne, ali delimično tačne izjave “bliži su mi Hrvati iz Zagreba nego Srbi iz Knina”, a iz okruženja u kome je besneo rat, izjave da su urbani Beograđani “drugosrbijanci”, kukavice, dezerteri, te da se sa njima treba obračunati, jer su sramota srpskog naroda. Pokušao sam da razumem i jedne i druge. Ratovi su prošli, a jaz je ostao.

Pravdao sam, sve do pre par nedelja. Onda su sunarodnici iz Republike Srpske rešili da nam pomognu da u Beogradu izaberemo vlast po njihovoj meri, ili bar po meri njihovih nalogodavaca.

Krug dvojke je kažu dijagnoza, a ne geografsko poreklo.

A kako ljudi sa dijagnozom mogu da pravilno rasuđuju i izaberu vlast kakva treba Beogradu? Nikako. Mi smo eto bolesni, a oni su, veoma brižni, rešili da nam pomognu i spreče nas da ne pogrešimo, jer oni znaju šta je za nas dobro…

Tako je više hiljada naših sunarodnika organizovano selo u autobuse i došlo da nama sa dijagnozom, pomogne da izaberemo pravu vlast, ili bar da ne izaberemo pogrešnu…

Zalud mi sa dijagnozom objašnjavamo da ni mi ne biramo gradonačelnika Banjaluke, jer na to nemamo pravo, (a verujem da bi bolje birali) više hiljada naših prekodrinskih sunarodnika, rešilo je da nam pomogne, jer rekoh, ljudima sa dijagnozom treba pomoć.

Ipak, jasno je da ogromna većina ljudi preko Drine nije želela da u tome učestvuje, a da u samoj Srbiji ima milion ljudi koji su se ujedinili oko jedne ideje. Vlastodršci su se očigledno uplašili da sve ovo ne postane epidemija.

Epidemija u kojoj će ogroman broj ljudi želeti da živi normalno i da bude deo sveta. Da će Srbima, sa koje god strane Drine bili najvažnije biti, kakav je neko, a ne odakle je…

Možda je duh kruga dvojke ponovo među Srbima, a to je ono što oni koji nas drže zarobljenima i s jedne i s druge strane Drine nikako ne odgovara…

Autor je advokat iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Ko sve oseća odgovornost za izborni debakl: Ostavke u opoziciji, Dačić se, izgleda, predomislio

00:00

/

03:00